Snaha je svekrvi krišom sipala manje kafe jer je "mnogo trošila", a onda je našla svekrvin dnevnik u ostavi

U kući na kraju ulice, Jelena je vodila računa o svakom dinaru. Otkako se udala i preuzela domaćinstvo, uvela je stroga pravila štednje. Njena svekrva, baka Mara, bila je tiha žena koja se povukla u svoju sobicu, trudeći se da nikome ne bude na teretu. Ipak, Jeleni je smetalo sve: Marin stari televizor koji „troši struju“, njeno dugo kupanje, a najviše – kafa.

„Opet si skuvala punu džezvu, Maro? Znaš li ti koliko košta kilogram kafe? Nama ne pada s neba“, govorila bi Jelena dok bi baki krišom u šoljicu sipala samo do pola, dodajući vrelu vodu da zavara trag. Mislila je da je Mara stara i da ne primećuje kako joj snaha zakida na onom malom zadovoljstvu koje joj je preostalo.

Miris starog papira

Jedne subote, dok je Ivan, Jelenin muž, bio na poslu, Jelena je odlučila da detaljno očisti ostavu. Izbacujući stare stvari, iza gomile praznih tegli izvukla je jednu pohabanu, plavu svesku. Bio je to Marin dnevnik, vođen decenijama, još od vremena kada je Jelena tek kročila u njihovu kuću kao mlada mlada.

Jelena je sela na prag, planirajući da se nasmeje starim zapisima, ali joj je osmeh brzo nestao sa lica.

Istina napisana drhtavom rukom

Otvorila je nasumičnu stranicu iz 2010. godine:

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

„Danas je Jelena rekla da joj se sviđa ona haljina u izlogu, ali nemaju para. Prodala sam svoj jedini zlatni lančić, onaj što mi je majka ostavila u amanet. Rekla sam joj da sam ga izgubila, a pare sam krišom stavila Ivanu u sako. Neka joj kupi, mlada je, neka se raduje.“

Jelena je osetila knedlu u grlu. Okrenula je dalje, na zapis iz 2015. godine:

„Ivan se brine kako će otplatiti ratu za auto. Noćas nisam spavala. Odlučila sam da od sutra više ne kupujem svoje lekove za pritisak, reći ću im da mi je doktor rekao da mi više ne trebaju. Tih par hiljada od penzije više će značiti njima nego meni. Samo da su oni srećni.“

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Poslednji zapis je bio od pre samo mesec dana:

„Ova kafa je danas nekako vodenasta, verovatno sam loše odmerila. Snaha se ljuti što trošim, pa ću od sutra reći da me boli želudac i da je više neću piti. Ne želim da budem trošak u sopstvenoj kući koju sam sa pokojnim mužem ciglu po ciglu podizala.“

Gorka kafa i kasne suze

Jelena je sklopila svesku, a suze su joj kapale na prašnjavi pod ostave. Setila se svih onih puta kada je baki prebacivala za komad hleba ili kašiku šećera, dok je baka Mara godinama tajno kidala od svog života da bi njima bilo lakše. Svaki kvadrat te kuće, svaki komad nameštaja i svaki uspeh koji su imali, bio je natopljen Marinim odricanjem o kojem nikada nije pričala.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Ušla je u kuhinju. Ruke su joj drhtale dok je stavljala vodu. Ovaj put nije štedela. Skuvala je najjaču, najmirisniju kafu, sipala je u najlepšu porcelansku šolju i odnela je u bakinu sobu.

„Izvoli, majko. Skuvala sam nam kafu, da popijemo na miru“, rekla je Jelena tihim glasom. Baka Mara je podigla pogled, iznenađena mirisom i toplinom u snahinom glasu. „Hvala ti, kćeri, nisi trebala...“

„Trebala sam, Maro. Trebala sam odavno“, odgovorila je Jelena i sela pored nje, znajući da nikakva kafa na svetu ne može isprati gorčinu onoga što je pročitala, ali da od danas u toj kući više niko neće biti „trošak“.