Brinula sam zbog svoje stare haljine za sinovljevo venčanje, ali reakcija moje snahe na moju zelenu haljinu dirnula je sve goste.

Uvek mi se činilo da sam u životu mnogo prošla: rano ustajanje, teške kese s povrćem, hladne pijace, godine kada je svaka para bila dragocena. Ali baš pred sinovljevo venčanje osetila sam se posebno malom i izgubljenom.

Imam 58 godina i zovem se Alin Tereza. Sama sam odgajila Marka, trudeći se da mu dam sve što sam mogla. Odrastao je u dobrog, pažljivog i mudrog čoveka. A sada se pored njega pojavila Lara — mirna, nežna, lepo vaspitana devojka iz bogate porodice. Uvek je bila ljubazna prema meni, ali ipak sam se plašila: da li se uklapam u njihov svet? Da li ću izgledati neugledno? Te misli nisu mi dale da spavam.

Nisam imala elegantne haljine. Retko sam išla na svadbe ili svečanosti — nije bilo ni vremena ni novca. Ali u ormaru je uvek visila jedna haljina — zelena, nekad jarka, danas već malo izbledele boje, sa nežnim vezom na grudima. Čuvala sam je kao uspomenu. U njoj sam proživela najvažnije trenutke: rodila sam Marka, držeći mali čudesni život u rukama; stajala sam u njoj na njegovoj maturi, ponosna što je prvi u porodici koji se školovao; u njoj sam prošla mnoge dobre i teške dane — kao da je haljina upila ceo moj život.

Ali venčanje… to je nešto drugo. Plašila sam se da ću izgledati smešno pored ljudi naviknutih na skupe tkanine i elegantne toalete. Probala sam pozajmljene haljine — lepe, moderne. Ali čim bih obukla nešto što nije moje, srce bi mi se steglo. To nisam bila ja. To je bio tuđi odraz. I odlučila sam: ići ću u zelenoj. Iako je stara — moja je. Iako je jednostavna — istinita je.

Na dan venčanja dugo sam gledala u ogledalo. Ruke su mi se tresle. Srce je kucalo kao ptica zarobljena u tesnom gnezdu. „Možda stvarno ne bih trebalo da idem?“ pomislila sam. „Možda je bolje da sednem negde pozadi, da niko ne primeti kako izgledam?“ Ali već je bilo kasno. Otišla sam.

U crkvi je bilo svetlo, lepo, svečano. Gosti su se smeškali, tiho razgovarali. Neko je bacio pogled na moju haljinu — ne zlonamerno, više iz iznenađenja. Ali i šapat je mogao da ubode moju nesigurnost. Pokušala sam da prođem neprimećeno, držeći pogled nisko, kao učenica. I odjednom sam videla Laru.

Pritrčala je meni brzo, kao da se plašila da ću nestati. U njenim očima bile su suze — ne od tuge, već od neke nežne, snažne emocije.

— Mama… — rekla je tiho, hvatajući me za ruku. — To je ta haljina? Ona zelena?

Zanemela sam.

— Kako… kako znaš?

Nasmešila se, kao da otkriva nešto veoma lično, veoma dragoceno:


— Marco mi je pričao o njoj. Rekao je da, kad mu je teško, seti se kako ste ga kao novorođenče držali baš u toj haljini. Rekao je da je zelena za njega boja vaše ljubavi, vaše snage. Pamtи svaki trenutak.

Osetila sam kako se sve u meni usporava. Vazduh je postao gust, kao da se svet zaustavio samo da bih čula te reči.

Lara je nastavila:

— Mama, molim vas, nemojte je menjati. Ona je deo vas. Deo naše porodice. Danas je najvažnija vaša ljubav, a ne to da li je haljina nova.

Zagrlila me tako jako da sam prvi put posle dugo vremena osetila da sam potrebna i prihvaćena.

Marco je prišao. Pažljivo mi je obrisao suze.

— Mama — rekao je sa osmehom — ti si ovde najlepša žena. I najsnažnija. Ponosan sam na tebe.

Posle ceremonije ljudi su mi prilazili. Tiho, s poštovanjem, srdačno.
„Vaša haljina je neverovatno dirljiva.”
„Ona nosi svoju priču.”
„Izgledate veoma dostojanstveno.”

A na proslavi se desilo nešto što uopšte nisam očekivala. Lara je uzela mikrofon. Glas joj je drhtao, ali oči su joj sijale.

— Danas želim da se zahvalim Marcovoj mami. Naučila je svog sina da bude dobar, strpljiv, pažljiv. Dala je svetu čoveka koga volim celim srcem. I ako ikada budem tražila primer kako da budem supruga, majka ili jednostavno dobar čovek — pogledaću u nju.

Ljudi su ustali. Dugo su aplaudirali. Iz sve snage.

I tada sam shvatila da je sve kroz šta sam prošla, sve što je nekada izgledalo malo ili nevažno — imalo smisla. Ne treba mi skupa haljina da bih bila dostojna. Ne moram da krijem svoju priču — ona je moja lepota.

Zelena haljina bila je jednostavna, ali svaka njena nit nosila je moj život, moju ljubav, moj trud i moje nade. I shvatila sam: kada bi ljubav imala boju — bila bi zelena. Boja života, nade i majčinog srca.