S mukom se popela uz mermerne stepenice, a njena teška haljina vukla se po podu dvorane, dok su svi pogledi bili prikovani za njenu figuru. Tišina je bila gotovo sveta — ne zbog poštovanja, već zbog čistog nelagodstva i stida. Na dvoru su osmesi bili maske. Svi su čekali kraljevu objavu, ali niko, apsolutno niko, nije očekivao ono što će čuti.
Zvala se Izabela, bila je jedina ćerka kralja Aldemira, vladara hladnog i strogog kraljevstva, gde se izgled cenio više od karaktera. Izabela se rodila drugačija od ostalih princeza. Od najranijih godina imala je okruglije telo, rumene obraze i apetit kojim niko nije umeo da upravlja. Dok su druge devojke vežbale držanje i ples, Izabela se krila u kuhinji, tražeći utehu u kolačima i slatkom pecivu.
Kako je rasla, raslo je i nezadovoljstvo njenog oca. Sa trinaest godina postala je predmet suzdržanih podsmeha među slugama. Sa petnaest su čak i njeni portreti bili odbacivani od potencijalnih prosaca. Sa sedamnaest godina kralj je izgubio strpljenje. Za njega, njegova ćerka više nije bila princeza — bila je teret i sramota.
Sve se promenilo jednog hladnog dana pod sivim nebom. Dvorana je bila prepuna: plemići, vitezovi, poslanici — svi su se okupili na posebnoj ceremoniji, ne znajući zašto. Izabelu su prisilili da obuče tesnu i tešku kraljevsku haljinu. Njene ruke su drhtale dok se penjala ka tronu, gde je otac čekao s ozbiljnim izrazom lica.
— Danas — rekao je kralj tvrdim glasom — moja ćerka će primiti sudbinu koju sam joj odredio.
Ljudi su razmenili poglede: „Prosac“, pomislili su. „Napokon će se udati.“ Ali umesto plemića, dvojica slugu dovela su jednostavnog čoveka, skromno odevenog, umornog lica.
— Dvorski pomoćnik — šapnuli su ljudi.
Izabela se ukočila. Kralj je nastavio:
— Pošto moja ćerka ne poštuje pravila krune, neka bude blizu onih koje plemstvo obično ignoriše. Dajem Izabelu ovom čoveku — neka joj bude pratilac, i neka nauči šta znači biti blizu pravog čoveka.
Svet se zavrteo oko nje. Oči princeze napunile su se suzama, ali nije plakala niti molila. Samo je spustila glavu, gutajući bol, kao i uvek.
Pored nje je stajao mladić čije ime niko nije smatrao vrednim da zna. Njegov pogled bio je skroman, gotovo udaljen. Dvorana je odjeknula šapatima. Neke dame su skrivale smeh, druge su se okretale. A kralj je bio zadovoljan, kao da se napokon oslobodio „problema“.
Izabelu su odveli u udaljene odaje palate. Njena soba bila je jednostavna — preuređeno staro skladište. Mladić je dobio ključ, parče hleba i jedno naređenje:
— Budi uz nju, ali se ne nameći. Pomozi ako bude potrebno.
Te noći, ležeći na tankom dušeku i slušajući kako kiša udara o prozore, Izabela je gledala u plafon. Mladić je spavao na podu, umotan u stari ćebe. Vladala je tišina, ali drugačija tišina — ne tišina straha, već tišina čoveka koji ne osuđuje. Po prvi put nije osećala strah. Osećala je nešto neobično, laganu prazninu, kao da su iskušenja otvorila u njoj novi prostor.
Zora je stigla u magli. Mladić je pažljivo ustajao s poda, trudeći se da ne pravi buku. Ona ga je posmatrala u tišini. Godinama je Izabela bila okružena poslugom koja joj se osmehivala, a potajno je osuđivala. Sada je pored nje bio samo on — čovek koga je njen otac smatrao nedostojnim.
Trećeg dana on je progovorio:
— Gospo, želite li hleba?
— Nisam gladna — slagala je.
On je samo klimnuo glavom i otišao. Nije insistirao, nije se nasmejao.
Četvrtog dana oprao je pod. Petog — založio vatru u kaminu pre nego što se probudila. Šestog dana stavio je na sto poljsko cveće. Bez reči.
I tek sedmog dana ona je prekinula tišinu:
— Kako se zoveš?
Muškarac je zastao. Po prvi put su im se pogledi sreli.
— Elias — odgovorio je.
Izabela je tiho izgovorila njegovo ime. Ime bez titula, bez grbova, ali s nečim što nikada ranije nije osetila — prisustvom.
Postepeno se njihov svakodnevni život preselio u zapuštenu baštu. Upravo tamo, među ružama oštećenim zimom, Elias joj je ispričao prvu priču:
— Ovi cvetovi — rekao je, pokazujući na lavandu — rastu bolje kada se neguju s pažnjom. Izgleda kao da pate, ali zbog toga postaju jači.
Njegove reči su je doticale kao blagi povetarac, a ne kao udarci.
— A ti, jesi li se mnogo puta ponovo rađao? — upitala je.
Nasmejao se kratkim, tužnim osmehom:
— Toliko puta da sam izgubio račun.
Izabela se nasmejala — retkim, gotovo zaboravljenim smehom. Počeli su zajedno da neguju cveće. Klečala je u zemlji, prljala haljinu, raskidala korenje. A on, pored nje, pokazivao joj je kako pravilno seći, zalivati, čekati. Uvek s poštovanjem prema njenim granicama.
Jednog dana, vraćajući se iz bašte, Izabela je pogledala u ogledalo. Nije smršala. Njeno telo je ostalo isto, ali se na licu nešto promenilo. Oči su bile manje tužne. Prvi put osetila je da je živa.
Glasine su stigle do kralja. Ono što je trebalo da bude kazna, pretvaralo se u privrženost. Kralj ju je pozvao u najvišu kulu:
— Zaboravila si ko si? — zagrmeo je. — Princeza se ne meša s nižima! On je običan čovek, a ti si kraljeva ćerka!
Ali već je bilo prekasno. Jednog toplog prolećnog dana, u bašti, Elias je dodirnuo njenu kosu, a zatim se povukao, kao da se plaši da je to pogrešno:
— Izvini, gospo…
Zadržala mu je ruku:
— Ne izvinjavaj se. Niko me nikada nije dotakao s tolikom pažnjom.
Njihovi pogledi su se sreli prvi put — bez straha, bez stida, bez dozvole. Samo istina.
Sledećeg dana Izabela je došla u baštu s voćem. Seli su zajedno i po prvi put zajedno jeli. Smejali su se. Služavka ih je posmatrala kroz prozor, videla njihove osmehe. To je bilo dovoljno. Kraljeva ćerka bila je zaljubljena u Eliasa.
Kralj je pobesneo, ali Izabela nije plakala. Znala je da po prvi put u životu ima nešto vredno borbe.
Te noći obukla je jednostavnu haljinu i pobegla k njemu tajnim hodnicima.
— Došla si? — šapnuo je.
— Žele da me udaju na silu — rekla je kroz dah. — Neću to dozvoliti.
Elias joj je dodirnuo lice:
— Ti ne pripadaš nikome. Pripadaš sebi. A ako moramo pobeći — bežim s tobom.
Uz pomoć služavke, pobegli su kroz tunele do bašte. Mesec im je osvetljavao put i prvi put su išli zajedno, ne skrivajući se. Vojnici su ih primetili kod kapija palate. Digli su uzbunu.
— Vratite mi ćerku! — vikali su. Počela je potera.
Ali Izabela je učinila nešto što je promenilo sve: ustala je i progovorila okupljenima blagim, ali odlučnim glasom:
— Ja sam kraljeva ćerka i zahtevam da me saslušate. Nisam ovde zato što me on zadržava. Ovde sam jer sam sama izabrala. Jer sam slobodna.
Zapovednik se povukao. Elias je bio doveden, ali ne i povređen, a Izabela je vraćena u palatu.
Nedelju dana kasnije, celo kraljevstvo je bilo pozvano na novu ceremoniju. Kralj se spremao da „vrati čast“ — objavom braka sa princom. Ali Izabela je imala sopstvene planove. Ušla je u tronovu salu sigurna i mirna. Nosila je jednostavnu haljinu, kosu raspuštenu, a pored nje je stajao Elias.
Izabela se obratila narodu:
— Smatrali su me slabom i predmetom podsmeha. Ali duboko u zamku pronašla sam nešto što nikada nije postojalo u ovim zidovima. Ljubav. Pravu, čistu, poštenu.
Plemići su se namrštili. Kralj je pocrveneo od besa.
— Ovaj čovek me je poštovao kada su me svi prezirali. Video me je kada me je čak i moja porodica ignorisala. I kao običan čovek, naučio me je da budem čovek.
Duboko je udahnula:
— Zato biram njega! Kao saputnika, kao muža, kao sebi ravnog. A ako je to izdaja, neka narod odluči. Ali znajte: tron bez ljubavi je osuđen.
Zavladala je tišina. Zatim je neko zapljeskao — služavka. Onda još neko. Ubrzo je sala odjeknula aplauzom. Kralj nije mogao da reaguje. Prvi put se osetio manjim od naroda kojim vlada.
Izabela je sopstvenim rukama skinula lance sa Eliasa. I tamo, u središtu trona koji ih je pokušao uništiti, zagrlili su se.
Mesecima kasnije, kralj je abdicirao. Narod, nadahnut njenom hrabrošću, izabrao je Izabelu za novu vladarku. Elias, pored nje, odbio je titule, ali nikada nije otišao — vladao je kao njen ravnopravan.
Debela princeza, kojoj su se svi smejali, postala je najpoštovanija žena u istoriji kraljevstva. A običan čovek, smatran „nikim“, postao je najvredniji glas dvora.
Jer njihova ljubav nije bila samo preživljavanje; postala je revolucija.
Priča je izmišljena. Svaka sličnost sa stvarnim osobama ili događajima je slučajna.
Primjedbe