“Djevojka s kolicima na klupi u parku rekla mi je mračnu istinu… i od tada drugačije gledam ljude.”

“Djevojka s kolicima na klupi u parku rekla mi je mračnu istinu… i od tada drugačije gledam ljude.”

Sjedio sam u parku, umoran od svega.
Posao propao, telefon šuti, život nekako stao.

Na klupi pored mene sjela je djevojka s dječjim kolicima.
Tiha. Nije gledala u mene. Samo je lagano njihala kolica.

Poslije par minuta rekla je:

— “Znaš li šta je najgore kod ljudi?”

Nisam ni stigao odgovoriti.

— “Ne izdaja. Ne laž.
Najgore je kad nestanu… dok su još tu.”

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Pogledao sam je. Oči umorne, ali mirne.

Rekla je:

— “Moj muž nije otišao. Nije me udario. Nije me ostavio.
Samo je prestao da me vidi.
Prestao da vidi dijete.
Prestao da vidi život.”

Šutjeli smo.

Onda sam pitao koliko beba ima mjeseci.

Djevojka se nasmijala čudno.

— “Kolica su prazna.”

Srce mi preskoči.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Polako je otvorila pokrivač.
Unutra — stvarno ništa. Samo mala dekica i plišana igračka.

— “Umrla je prije godinu”, rekla je mirno.
“Ali ja i dalje dolazim svaki dan.
Jer kod kuće… niko ne spominje da je ikad postojala.”

Nisam znao šta da kažem.

Ustala je, uhvatila kolica i prije nego što je krenula, okrenula se i rekla:

— “Ako voliš nekoga… pričaj o njemu.
Čak i kad boli.
Jer kad ljudi prestanu da spominju… tad stvarno nestaneš.”

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Otišla je niz stazu.

A ja sam tek tada shvatio nešto jezivo.

Na klupi je ostala fotografija.
Podigao sam je.

Na slici — ta djevojka…
s bebom…
i datum smrti.

Današnji.