“Muž nije došao po mene iz porodilišta. Došla je njegova majka… i tražila samo dijete.”
Tri dana sam čekala.
Gledala vrata svaki put kad bi se otvorila.
Sestre su govorile:
— “Doći će, samo je vjerovatno zauzet.”
Telefon mu je bio ugašen.
Poruke — bez odgovora.
Četvrti dan rekli su da moram kući.
Držala sam bebu, torbu, papire… i srce koje mi je već bilo napuklo.
Kad su se vrata porodilišta otvorila, ispred nije bio on.
Stajala je moja svekrva.
Uredna, hladna, ruke prekrižene.
Prvo što je rekla nije bilo “Kako si?”
Nije bilo “Čestitam.”
Rekla je:
— “Daj mi dijete.”
- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -
Mislila sam da se šali.
Pitala sam: “A gdje je on?”
Pogledala me ravno u oči.
— “On neće doći. Rekao je da nije spreman.
Ali dijete je naše prezime. Mi ćemo ga odgajati.”
Zaledila sam se.
Pokušala sam proći pored nje, ali je stala ispred mene.
— “Ti nemaš posao. Nemaš stan.
Razmisli pametno. Kod nas će imati sve.”
Beba je zaplakala.
Stisnula sam je jače.
Svekrva je tiše dodala:
- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -
— “Ako odeš sama, bar će dijete imati normalan život.”
U tom trenutku sam prvi put u životu osjetila nešto čudno.
Ne strah.
Ne tugu.
Bijes.
Iz torbe sam izvadila fasciklu i pružila joj.
— “I ja sam razmišljala pametno.”
Otvorila je.
- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -
Unutra — sudski papiri.
Test očinstva.
Poruke.
Njegovo priznanje da je htio da me nagovori na abortus.
I još jedan dokument.
Stan. Na moje ime.
Kupila ga moja pokojna tetka prije smrti.
Svekrva je problijedila.
Tiho sam rekla:
— “Nisam vam rekla jer sam čekala da vidim ko će doći po mene.
Sad znam.”
Zaobišla sam je i krenula niz stepenice.
Iza mene je viknula:
— “Pokajaćeš se!”
Nisam se ni okrenula.
Samo sam šapnula bebi:
— “Ne brini.
Po nas nije došao niko…
zato što smo mi same sebi dovoljne.”
I prvi put od porođaja… nisam plakala.
Primjedbe