“Na planinu smo krenuli četvero… a vratilo nas se troje. Najgore je što niko ne zna kad je tačno nestao.”

“Na planinu smo krenuli četvero… a vratilo nas se troje. Najgore je što niko ne zna kad je tačno nestao.”

Bio je to običan vikend izlet.
Ruksaci, sendviči, smijeh, slike za društvene mreže.

Marko je hodao zadnji.
Uvijek je bio sporiji, ali nikad se nije žalio.

Na pola uspona stali smo kod stare drvene kućice da odmorimo.
Popili vode, napravili par fotki, krenuli dalje.

Tek poslije sat vremena, neko je pitao:
— “Gdje je Marko?”

Svi smo stali.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Nije ga bilo iza nas.
Nema poruke.
Nema signala.

Vratili smo se do kućice.
Prazno.

Zvali smo, vikali, tražili po stazi.
Ništa.

Policija i gorska služba tražili su ga danima.
Helikopteri. Psi. Dronovi.
Ni traga.

Svi su govorili isto:
— “Na planini ljudi znaju skrenuti sa staze.”

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Ali problem je bio jedan.

Na slikama koje smo slikali kod kućice…
Marko nije bio na nijednoj.

Prvo smo mislili da je slučajno.

Onda smo pogledali telefon od jutra.

Ni na jednoj slici tog dana — Marko.

Ni na parkingu.
Ni na početku staze.
Ni u autu.

Samo nas troje.

A svi se kunemo da smo cijelim putem razgovarali s njim.

Najgore sam shvatio tek sedmicu kasnije.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Otvorio sam grupni chat da pročitam stare poruke.

Ime “Marko” je i dalje bilo u grupi.

Posljednja poruka — poslana tokom uspona:

“Ako primijetite da me nema… ne vraćajte se.
Planina nekad uzme onog ko je trebao nestati davno.”

Pogledao sam datum.

Poruka je poslana u trenutku kad smo svi sigurni da je hodao iza nas.

Od tada… niko od nas troje više ne ide u planine.

Jer svi imamo isti osjećaj.

👉 Možda se Marko nije izgubio tada.
Možda je cijelo vrijeme hodao s nama… iako nikad nije ni stigao na izlet.