“Na vlastitom vjenčanju sam shvatila da sam višak.”
Svi su govorili da blistam.
Haljina bijela, muzika glasna, stolovi puni, fotograf stalno viče da se smijemo.
A ja sam samo čekala da počne.
Kad su me poveli prema sali, srce mi je tuklo tako jako da sam mislila da će svi čuti. Otvorila su se vrata, ljudi su ustali, neko je zaplakao… i ja sam ugledala njega.
Stajao je kraj matičara.
Ali nije gledao mene.
Gledao je iza mene.
Prvo sam pomislila da traži kuma.
Onda sam se okrenula.
- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -
I vidjela sam — moju mlađu sestru.
Stajala je u pozadini, držala buket koji joj je ispao iz ruke, a oči su joj bile pune suza. One tihe, koje ne padaju brzo nego samo stoje.
Tad sam shvatila.
Sve one poruke koje je skrivao.
Svi oni “poslovi” navečer.
Sva ona čudna šutnja kad bi ona došla kod nas.
Prišla sam do njega.
Svi su mislili da ću reći “da”.
A ja sam samo tiho pitala:
— “Ako sad izađem kroz ova vrata… hoćeš li trčati za mnom ili za njom?”
Nije odgovorio.
Nije morao.
- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -
Okrenula sam se, podigla haljinu i izašla iz sale.
Iza mene je nastala galama, neko je vikao, muzika je stala.
Ali ono što me slomilo nije bila izdaja.
Nego što sam, dok sam izlazila, čula kako moja sestra jeca:
— “Rekla sam ti da joj ne možeš to uraditi danas…”
Znači… planirali su reći kasnije.
Na parkingu sam sjela u auto.
Vozač me pitao gdje ćemo.
Rekla sam:
- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -
— “Bilo gdje gdje nisam ničija druga opcija.”
Auto je krenuo.
A tek navečer sam shvatila nešto još gore.
Telefon mi je bio pun poruka od gostiju.
Ne da me pitaju jesam li dobro.
Nego da pitaju…
hoće li se svadba ipak nastaviti — jer su već dali kovertu.
Primjedbe