“U našem selu su govorili da je Mara tračara… dok jednog dana nije počela govoriti stvari koje još nisu bile istina.”

“U našem selu su govorili da je Mara tračara… dok jednog dana nije počela govoriti stvari koje još nisu bile istina.”

Mara je sjedila svaki dan na istoj klupi ispred prodavnice.
Znala je ko se posvađao, ko duguje, ko kome dolazi navečer.

Ljudi su je zvali “radio-stanica”.

Ako želiš da selo nešto sazna — samo reci Mari.

Ali jedne srijede rekla je nešto čudno.

Pokazala je na mladog poštara i rekla:
“Šteta… fin momak. Uskoro će slomiti nogu.”

Svi su se smijali.

Tri dana kasnije — poštar pao s motora.
Gips do kuka.

Ljudi su rekli: slučajnost.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Sljedeće sedmice Mara je šapnula komšinici:
“Nemoj putovati u ponedjeljak.”

Komšinica otišla svejedno.
Autobus završio u jarku. Niko mrtav, ali pola putnika u bolnici.

Tad se selo utišalo.

Više nije bila samo tračara.

Počeli su dolaziti ljudi.

“Marooo… vidiš li šta za mene?”
“Hoće li mi sin dobiti posao?”
“Je li muž vjeran?”

Ona bi samo odmahivala rukom:
“Ne pitajte… ja samo kažem kad mi dođe.”

Ja sam joj nosio hljeb svako jutro, jer mi je bila komšinica.

Jednog dana, dok sam joj pružao kesu, uhvatila me za rukav.

Prvi put.

Pogled joj bio ozbiljan.

Rekla je:

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

“Ti… počni popravljati krov.”

Nasmejao sam se.
“Krov je nov.”

Ona je odmah pustila ruku.

“Dobro… onda barem skloni dječiju sobu iz potkrovlja.”

Tad mi nije bilo smiješno.

Te noći nisam spavao.

Tri dana kasnije — nevrijeme kakvo selo nije pamtilo.
Vjetar otkinuo pola krova.

Tačno iznad potkrovlja gdje mi sin spava.

Da nisam poslušao… ploče bi pale pravo na njegov krevet.

Sutradan sam otrčao do Mare.

Klupa prazna.

Prodavačica rekla:

“Odveli je jutros rođaci u grad. Kažu, počela pričati čudne stvari.”

“Koje?”

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Prodavačica je progutala knedlu.

“Jutros je ustala i rekla samo jedno…”

Zastala je.

“Rekla je:
‘Sad kad sam rekla svima njihove nesreće… vrijeme je da neko kaže i moju.’”

Osjetio sam hladnoću niz kičmu.

“Šta je rekla za sebe?”

Prodavačica šapnu:

“Rekla je… da večeras u selu počinje požar.
I da ga niko neće primijetiti dok ne bude kasno.”

Te večeri niko nije spavao.

Svi su gledali kroz prozor.

Ali požar nije počeo u kući.

Počeo je u staroj prodavnici.

Tačno na klupi gdje je Mara sjedila 30 godina.

I tada smo svi shvatili —

nije bila tračara.

Bila je jedina u selu
koja je unaprijed znala
koliko malo vremena imamo.