🕵️‍♀️ Ispod brisača auta pronašla sam poruku: “Znam šta si uradila” — a ja nisam imala pojma na šta misle

🕵️‍♀️ Ispod brisača auta pronašla sam poruku: “Znam šta si uradila” — a ja nisam imala pojma na šta misle

Bila je obična srijeda.

Vratila sam se s posla, umorna, s kesama iz prodavnice.

Prišla autu.

Ispod brisača — bijeli papirić.

Pomislila sam da je kazna za parking.

Ali nije bila.

Na njemu, crnim markerom, pisalo je:

“Znam šta si uradila.”

Bez potpisa.
Bez objašnjenja.

Samo to.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Srce mi je preskočilo.

Stajala sam nekoliko sekundi i pokušavala se sjetiti.

Šta sam uradila?

Jesam li nekoga ogrebala na parkingu?
Jesam li nekome rekla nešto pogrešno?
Jesam li…?

Ništa.

Te noći nisam spavala.

Svaki zvuk me trzao.

Sutradan — opet papirić.


“Ne možeš pobjeći od istine.”

Ruke su mi drhtale.

Počela sam sumnjati u sve.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Komšinica koja me čudno pogleda?
Kolegica koja šapuće na poslu?
Bivša prijateljica s kojom sam prekinula kontakt?

Treći dan — kamera.

Muž je insistirao da postavimo malu kameru okrenutu prema parkingu.

— Ako se neko igra s tobom, prestat će — rekao je.

Ali meni to nije bila igra.

Osjećala sam se kao da me neko prati.

Četvrte večeri — još jedna poruka:

“Vrijeme je da priznaš.”

Te noći smo pregledali snimak.

22:43.

Sjena prilazi autu.

Kapuljača.

Brzo ostavlja papirić.

Kad je podigao glavu prema kameri — srce mi je stalo.

Bio je to… moj brat.

Nazvala sam ga odmah.

Nije poricao.

Samo je rekao:

— Htio sam da vidiš kako je to.

— Kako je šta?!

Tada je istina izašla.

Prije godinu dana, dok sam žurila, ogrebala sam nečiji auto na parkingu.

Bila sam sigurna da šteta nije velika.

I nisam ostavila poruku.

Auto je bio njegov.

Nikad mi nije rekao.

Samo je platio popravku.

I čekao.

— Mislio sam da ćeš sama priznati — rekao je.

- - - Tekst se nastavlja ispod oglasa - - -

Stajala sam u tišini.

Sram me preplavio.

Nije me prijavio.

Nije tražio novac.

Htio je da osjetim grižnju savjesti.

Sutradan sam mu donijela novac za popravku.

I kolač koji voli.

Rekla sam:

— Sljedeći put mi samo reci. Ne ostavljaj poruke kao u hororu.

Naslonio se na auto i nasmijao.

— A priznala bi?

Spustila sam pogled.

Ne znam.

Ponekad nas najviše proganja ono što pokušamo zaboraviti.

A poruke ne dolaze da nas uplaše.

Dolaze da nas podsjete.