Nikad nisam mislila da ću se bojati u vlastitoj kući.
Tog popodneva sve je bilo normalno.
Došla sam s posla, stavila ručak, oprala suđe.
Kćerka u svojoj sobi, tiha kao i zadnjih mjeseci.
Imala je 12 godina.
Godine kad dijete više nije malo… ali još nije veliko.
Ušla sam u kupatilo da operem ruke.
U tom trenutku — klik.
Kvaka se ne pomjera.
— Ana? — viknem.
Tišina.
Pokušam opet.
Zaključano.
— Ana, otvori, zaglavilo je!
Čujem korake.
Ali ne dolazi odmah.
Minuta.
Dvije.
Pet.
Počela sam lupati.
— ANA!
Napokon njen glas:
ADS1
— Mama… samo malo…
Glas joj drhti.
Nešto nije u redu.
— Zašto si zaključala?!
Tišina iza vrata.
Onda čujem…
plač.
Tihi, dječiji plač koji pokušava sakriti.
— Mama… nemoj izaći još…
Srce mi počne udarati.
— Šta se desilo?!
Onda šapat:
— Tata odlazi…
U tom trenutku sve mi se srušilo.
Znala sam da se zadnjih mjeseci svađamo.
Znala sam da je brak loš.
ADS2
Ali mislila sam da ona ne zna.
Djeca uvijek znaju.
Kad je otvorila vrata, stajala je sva uplakana.
Ruke joj se tresu.
— Nisam htjela da vidiš kako se pakira…
Rekao je da odlazi danas…
Nisam znala kako da ti kažem…
Zagrlila sam je tako jako da je zaplakala još više.
— Zaključala sam te… da imaš još malo mira…
Da ne vidiš kad ode…
Tad sam shvatila.
Moje dijete je pokušavalo zaštititi mene.
Dijete od 12 godina.
Te večeri sjedile smo na krevetu zajedno.
ADS3
Bez televizora.
Bez telefona.
Samo nas dvije.
Rekla sam joj:
— Znaš… nije tvoj posao da štitiš mene. Ja štitim tebe.
Ona šapne:
— Ali ti si uvijek štitila mene… red je bio na mene.
Danas je odrasla žena.
I svaki put kad dođe kod mene, prvo ode u kupatilo i vikne:
— Mama, otključano je 🙂
A mi se obje nasmijemo.
Ali ja uvijek u sebi pomislim isto:
Djeca čuju sve.
I vole jače nego što mislimo.
Primjedbe